Evo prikaza jednog slučaja devojke iz moje prakse koja dolazi sa simptomima, bolovima, malaksala, prazna i očajna… Ni do čega joj nije, prošla sve lekare i nije joj ništa!
U razgovoru otkrivamo da joj energiju isisava porodična priča, osoba koja je neprijatna prema njoj, a žive u istoj kući.
Šta tu da se radi? Odseliti se ne može, to im je porodična kuća, deca i muž su tu..
Homeopatski preparat će podići vitalnu silu i očistiti nju samu od njenih teških misli i potisnutih negativnih emocija. To je prirodan proces rada na sebi i za to je potrebno vreme i saradnja sa homeopatom.
Pošto je ušla u mod samosažaljenja, ona sama sebi oduzima moć pitajući se čime je zavredela takav maltretman, a da se pritom samo trudila da bude dobra.
Homeopatija, razgovor i lek, nas vraća nama samima! U naš centar moći. U prihvatanje sebe samih i čuvanje sopstvenog integriteta. U prisećanje da smo upravo mi sami odgovorni za to šta kome dopuštamo, u skladu sa tim koliko volimo i poštujemo svoj život i sebe same… Znači, podsetiće nas da je sve do našeg stava i percepcije sebe i svog života, a to na sreću može da se menja!
Zašto uopšte dopuštamo nekome da nas kinji, gazi, igra se sa nama? Koje je to duboko uverenje u nama, o nama? Da nismo bolje ni zaslužili, da se ne poštujemo, ne vrednujemo, da na neki način želimo da se dokažemo tako što prinosimo žrtvu ne bi li nas neko video i sažalio se, pomogao, voleo..?
Ništa od toga nije dobro ni za nas ni za one oko nas. Deci nismo dobar uzor, a sebe uvodimo u bolest: potisnuta ličnost, potisnuta tuga i bes okreću se u bolest…i onda počinje višetruka patnja.
Tada odlasci kod lekara i traženje leka neće doneti potrebno isceljenje na nivou duše i tela i nećemo uspeti naučiti lekciju koja nam dolazi. Svaka patnja, bol, simptom nam stižu kao opomena da menjamo nešto unutar sebe! I svi naši mučitelji, sve okolnosti koje su izvan nas i smetaju nam su iz istog razloga tu: oni su tu, kao podsetnik da treba da se pokrenemo i nešto promenimo radom na sebi, homeopatijom i sličnim holističkim i energetskim terapijama. Da probudimo sopstvenog iscelitelja unutar nas, da pokrenemo životnu, vitalnu silu koja nas održava u životu, da uvidimo šta to privlačimo u svoj život ( pošto slično privlači slično, ili zakon privlačenja na delu! ).
Koliko to ne poštujemo sebe i svoje postojanje, koja negativna uverenja o sebi i životu su nas dovela tu gde smo i šta nam situacije, događaji, ljudi oko nas pokazuju o nama? Pošto znamo da biti žrtva ili agresor je samo druga strana medalje, lice i naličje… pa da se zapitamo koja nas to destruktivna i autodestruktivna emocija pokreće i uvodi u takvu ulogu i dramu?
Svako ima svoj paket besa, tuge, razočarenja, strahova… koja smo dobili uglavnom i najviše do 5. godine života… posle samo tovarimo sve više, život ima svoje zahteve, izazove, a sve je to zbog naše evolucije, sazrevanja i rasta. I zato bi bilo dobro da smo poput dece otvoreni za nova učenja, neustrašivi kod novih izazova bez obzira što će u procesu učenja ponekad nešto i da zaboli, povredi nas… Tu smo jedni za druge, ponekad kao izvor patnje i kao poziv za naše buđenje, ponekad kao dragocena pomoć i uteha, ali u svakom slučaju svi smo jedni drugima poput ogledala!
Zaboravljamo da smo večna Bića, da je Duša neuništiva i da nam je jedini zadatak da ovde na Planeti živimo Ljubav i Radost! Ako menjamo sebe u tom pravcu, time menjamo i druge i doprinosimo boljoj celokupnoj slici Sveta.